30. ГОДИШЊИЦА "ОЛУЈЕ"
Чланак је доступан на:
- грчком језику (линк: https://simerini.sigmalive.com/article/2025/8/3/e-kataigida-pou-katestr…) и
- енглеском језику (линк: https://simerini.sigmalive.com/article/2025/8/3/storm-1995-30-years-sin…).
Превод:
ОЛУЈА 1995 - 30 ГОДИНА ОД НАЈВЕЋЕГ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА
У НОВИЈОЈ ИСТОРИЈИ ЕВРОПЕ
У августу 2025. навршава се тачно 30 година од једне од најтежих трагедија у историји српског народа – операције „Олуја“. Акција хрватских војно-полицијских и паравојних снага изведена под плаштом „ослобађања територије“, од 4. до 7. августа 1995. године, резултирала је прогоном 250.000 православних Срба из Републике Српске Крајине, у том тренутку области под заштитом УН. У ширем контексту рата у тадашњој Југославији (1991-1995), са данашњег простора Хрватске прогнано је преко 500.000 Срба (према попису из 1991. године Срби су чинили 12.2% становништва у Хрватској, док према попису из 2021. године само 3.2% популације).
Три деценије касније, ожиљци ове трагедије су и даље дубоки. У Србији, али и у широј српској дијаспори, „Олуја“ се обележава као дан сећања на страдање, егзодус и етничко чишћење српског народа. Сваке године, 4. августа, на хиљаде избеглих Крајишника, потомака православних Срба који су вековима чували источне границе Европе од Отоманске империје, окупљају се да би запалили свеће за своје мртве, сетили се уништених домова и подсетили свет на правду која никада није стигла.
Истовремено, у Хрватској се тај дан слави као дан победе, уз државне параде, ватромете, говоре званичника, масовне прославе и концерте, често уз интонирање усташких песама и употребу поздрава „За дом спремни“, који се директно везује за фашистичку Независну Државу Хрватску (1941-1945) и најсрамнији период хрватске историје, када су Усташе са уживањем прогањале, мучиле и убијале Србе, Јевреје, Роме (преко 800.000 жртава према извештајима званичних међународних комисија после Другог светског рата). Усташе су самостално управљале комплексом концентрационог логора Јасеновац, који је једини у Европи укључивао и логор за децу. Чак су и њихови савезници Немци и Италијани били згрожени њиховом бруталношћу и геноцидном намером која никад није добила одговарајући судски епилог, што до данас изазива фрустрацију српског јавног мњења.
Тридесет година касније, уместо да 4. август буде дан трезвеног осврта на страшне последице рата и позив на помирење, овај датум се претвара у спектакл националног тријумфализма у Хрватској, који додатно понижава жртве и подсећа да Хрватска поново, као и након Другог светског рата, пролази некажњено за почињена злодела и тако се продубљује јаз између народа бивше Југославије.
Ове године, та линија је још драстичније пређена. Само месец дана уочи званичног државног обележавања, у Загребу је одржан концерт контроверзног хрватског певача Марка Перковића Томпсона, познатог по активном учешћу у грађанском рату, а затим музичкој каријери посвећеној глорификацији усташког режима и отвореној употреби неофашистичке симболике. На концерту, којем је присуствовало више десетина хиљада људи, публика је скандирала усташке поздраве и носила мајице са натписом „500.000 спремних“. Овај слоган, очигледна алузија на број прогнаних Срба током рата, представљао је не само директну увреду за жртве и преживеле, већ и отворену поруку идеолошког наслеђа злочина и слављења култа рата. Већина европских медија и организација за људска права (ЕУ, Radio Free Europe (RFE/RL), Reuters, Gazeta Express, AP News, France 24, Европски конгрес Јевреја, невладина Кућа људских права у Хрватској, заштитница грађана у Хрватској) осудила је овај догађај као највећи неонацистички и неоусташки догађај у Европи, упозоравајући да је реч о флагрантном кршењу основних вредности на којима почива ЕУ. Док је велики део Европе овај концерт назвао „срамним“, „узнемирујућим“ и „опасним за регионалну стабилност“, хрватски медији и званичници су га углавном представили као „велелепно окупљање омладине“ и „празник хрватске слоге“.
Уместо помирења и признања патње својих држављана друге вере, Хрватска је, тридесет година након „Олује“, изабрала да свој идентитет гради на култури слављења прогонитеља и неговању култа рата. У таквом контексту, српска сећања остају не само неприхваћена, већ и изложена подсмеху, негирању и ревизији. Србија не заборавља страдања и патњу, као ни никада осуђено етничко чишћење српског народа, спроведено у дело након срамних и геноцидних речи тадашњег хрватског председника Фрање Туђмана: „Нанесимо им такве ударе да Срби практично нестану са ових простора... уз то, тобоже им јамчити грађанска права, а истовремено им показати пут куда да се извлаче!“.